Knjiženje ulaganja predzetnika u poslovnu imovinu

Autor: cipservis

Potovani,
Prem Zakonu o porezu na dohodak član 37b preduzetnik ima pravo da unosi osnovna i obrtna sredstva.
Kako se vrši knjiženje po kontima za materijal, rezervne delove, licence koje unosi preduzetnik u poslovnu imovinu?


Autor: domacin covek

Ulaganjem lične imovine smatra se unos sopstvene imovine (npr. imovina koju je preduzetnik stekao pre registracije PR). Jedan od nacina knjizenja je da se unos izvrši zaduženjem određenog konta aktive, a na strani pasive idete na 309 - kapital preduzetnika.
Treba da pronadjete (otvorite) odgovarajuca konta aktive, u skladu sa onim sto prodajete, odnosno da knjizite na konta na kojima ste prethodno vrsili knjizenja za tu vrstu osnovnih i obrtnih sredstava.

---------

Autor: cipservis

Hvala Vam na brzo odgovoru.
Ovo je otvorilo još jednu podtemu. Naime preduzetnik ima pravo i kasnije vršiti ulaganja u svoju radnju bilo osnovnih sredstava ili obrtne imovine. Nema zakonskih prepreka, isto kao što privredno društvo može vršiti dodatno ulaganje, dokapitalizaciju odnosno primati pozajmice od svojih vlasnika.
Preduzetnik kao fizičko lice može naslediti recimo neki lokal i onda sigurno taj lokal neće prodavati svojoj radnji već će ga uložiti u radnju. Isto je i sa obrtnim sredstvima, može naslediti i repromaterijal i ostalo.
Specifičnost dodatnog ulaganja jeste u tome što ne povećava osnovni kapital i što se može izvršiti kasnije i povraćaj ovog ulaganja. S obzirom da su pravno lice i preduzetnik ravnopravni nešto bi takvo moralo postojati i u tom slučaju. Koliko znam dodatno ulaganje se knjiži na kontu 322 statutarne i druge rezerve ukoliko se ne vraća.
Ako se vraća onda je to obaveza, pa ide na 469.
E sad, repromaterijal je obrtno sredstvo, zakon čl 37b ga priznaje u troškove to nije sporno, koliko shvatam materiju ne vraća se, ali da li ide na 309 ili 322?

---------

Autor: dalmacija

U vezi ulaganja licne imovine preduzetnika, zanimljivo je misljenje kolege iz Aktiva sistema koje mozete pogledati na linku
https://aktivasistem.com/news/pozajmica-preduzetnika-predstavlja-uplatu-kapitala/

---------

Autor: cipservis

Hvala dalmacija na priloženom linku i mišljenju.
Međutim, ovo je samo još jedan dokaz da ekonomija i pravo uopšte nisu srodne nauke.
Konkretno, ako je Zakon definisao pozajmicu, onda je niko od ljudi ne može poništavati i proglašavati nepostojećom kategorijom, jer Zakon je iznad ljudi. Zakon je ugovor činilaca društva o međusobnom uređenju odnosa po pitanju koje je predmet samog zakona.
Vrsnim ekonomistima je jako teško da se upuste u pravne vode i to se i ovde vidi.

Pozajmica je obaveza upravo zato što je predviđena da se vrati. Time što se vraća ona ne učestvuje u kapitalu. Međutim pravo predviđa mogućnost odricanja od pozajmice i to je nepovratan čin. Iz tog razolga UGOVORI O POZAJMICAMA moraju postojati. Naime takvim jednim ugovorom ili aneksom ugovora se upravo definiše svojinska transformacija pozajmice, gde ona prelazi u kapital. I tek iza takvog ugovora bi se mogla knjižiti kao kapital.
Pozajmica nije dokapitalizacija. Dokapitalizacijom se povećava kapital. Odnosno postupak odricanja od pozajmice upravo jeste dokapitalizacija.

Preduzetnik i preduzetnička radnja. Hajdemo od čina osnivanja. Ako je radnja imaginarna ili nepostojeća stvar čemu se onda u APR-u traži da se navede naziv radnje? Ništa strašno što ekonomista ispusti pravnu kategoriju iz vida jer on nije pravnik. Dakle ako postoji naziv, postoji i subjekat čije je to naziv, a u ovom slučaju to je privredni subjekat konkretno preduzetnička radnja.
Preduzetnik pravno nije fizičko lice već je fizičko lice koje obavlja delatnost. Dakle postoje dva oblika fizičkog lica: fizičko lice i fizičko lice koje obavlja delatnost.
Gde je vitalna i bitna razlika? Upravo u tome što fizičko lice koje obavlja delatnost odgovara celokupnom svojom imovinom za razliku od fizičkog lica koje može biti zaposleno i naravno ne odgovara svojom ličnom imovinom za svoje poslovanje.
Kada preduzetnik zapadne u dugove nije više ni važno prema kome, sledi prinudna naplata istih. Kada država odobri ovaj proces i krene se u sprovođenje istog, vrlo je bitno koja imovina je u poslu, a koja nije. Otuda neophodnost postojanja radnje, jer ako bi se sveli na termine fizičko lice i fizičko lice koje obavlja delatnost vrlo lako bismo mogli izgubiti konce.
Naime kada se pleni imovina, prvo se pleni imovina koja nije u poslu, koja nije poslovna imovina. Razlog jednostavan: da bi poslovni subjekt mogao da nastavi da radi i privređuje. Državi bitno da bi mu i dalje uzimala porez i da joj ne bi pao na jasle kao socijalni slučaj. To znači, da ukoliko automobil pripada radnji po knjigama, oni ga neće dirati sve dok ne istroše sve ostale resurse koji nisu proknjiženi kao imovina radnje. A zatim se procenjuje koliko je bitan za poslovanje, pa je logično da će kod autoprevoznika to biti zadnje što će se pleniti od poslovne imovine.
"Ne može se poklanjati samom sebi"
Zaista ne videh zakon u kome ovo piše,možda postoji ne znam zaista, ali dok neko ne pokaže da to bukvalno tako piše u zakonu, stoji sledeće: ako ne piše da je zabranjeno to znači da nije zabranjeno. Koliko znam notar će vam vrlo rado overiti ugovor o poklonu sebi samom.
Međutim poklanjanje kod lica koja privređuju, koja stiču profit nije dozvoljeno. Dakle donacija(poklon) se može davati samo neprofitnim organizacijama.
Iz tog razloga ovde i ne postoji poklanjanje već je odricanje od pozajmice ulaganje lične imovine u poslovnu i naravno da će uvećati poslovnu imovinu.
Na kraju vrlo jednostavno, ako Zakon o porezu na dohodak poznaje kategoriju: ulaganje LIČNE imovine u POSLOVNU, to znači da fizičko lice time što je postalo preduzetnik nije izgubilo svoj pređašnji status i da nije sva njegova imovina postala poslovna jer da jeste ne bi zakon predviđao kategoriju ulaganja jedne imovine u drugu. Naime preduzetniku nije zabranjeno da bude zaposlen i kod nekog drugog i da i tamo prima platu i tamo važe odrednice Zakona o radu. On tamo dobija platu, a ta plata sigurno nije prihod njegove radnje već njega lično. Dakle celokupna imovina preduzetnika ne može postati automatski poslovna.
Po istom principu građanin koji je osnovao radnju, postao preduzetnik nije izgubio svoja građanska prava, posebno pravo na privatnost, a još manje ljudska prava. Time kada je osnovao radnju u stanu gde i živi država tj pametnjakovići od inspektora ne mogu da vršljaju kako im se ćefne, već samo ukoliko prethodno dobiju sudski nalog za vršljanje koji mora potpisati i overiti sudija. Dakle bez neposrednog pristanka preduzetnika ne može se vršiti terenska kontrola u stanu u kome je prijavljen da živi bez odluke suda. I u takvim slučajevima inspektor može kontrolisati samo u svojoj kancelariji, pa ako želi da vidi veš mašinu koja glasi na radnju, gospodin preduzetnik treba da mu je donese.
Posebno pitanje kod tih kontrola je industrijska špijunaža, ali to nema veze sa temom.

Prepis sa URRGB foruma.